-Autor: Si­mon Džen­kins
U po­sled­njih go­di­nu da­na u Evro­pi je za­bi­lje­že­no se­dam te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u ko­ji­ma su kao oruž­je ko­ri­šće­na vo­zi­la, a ubi­ca iz Bar­se­lo­ne je pri­tom još uspio da od­še­ta sa mje­sta zlo­či­na. Šta mo­že da se pre­du­zme?
Kao i na­pad na mo­stu u Lon­do­nu, do­ga­đa­ji u Ka­ta­lo­ni­ji po­ka­zu­ju da je po­li­ci­ja sve efi­ka­sni­ja u re­a­go­va­nju na te­ro­ri­stič­ke na­pa­de. Br­zo po­sta­vlja­nje za­štit­nih ba­ri­je­ra i li­kvi­da­ci­ja osum­nji­če­nih u Kam­bril­su po­kre­nu­će no­vi ta­las po­zi­va da se iz­gra­de pre­pre­ke na pu­te­vi­ma i da se na uli­ce iz­ve­de vi­še na­o­ru­ža­nih po­li­ca­ja­ca. Na kra­ći rok bi­će te­ško od­u­pri­je­ti se ta­kvim po­zi­vi­ma, kao i za­htje­vi­ma za još ši­re pra­će­nje elek­tron­skih ko­mu­ni­ka­ci­ja.
Ali mo­ra se sa­ču­va­ti rav­no­te­ža iz­me­đu oču­va­nja lič­nih slo­bo­da i za­i­sta re­al­nih te­ro­ri­stič­kih pri­jet­nji. Či­nje­ni­ca da mje­re od­vra­ća­nja ne­ma­ju ni­ka­kvog uti­ca­ja na po­či­ni­o­ce te­ro­ri­stič­kih na­pa­da na­iz­gled ih či­ne još uža­sni­ji­ma i go­to­vo ne­sa­vla­di­vi­ma. Mo­žda je vri­je­me da pre­i­spi­ta­mo tak­ti­ke „šo­ki­ra­nja i za­stra­ši­va­nja“ ko­je su za­pad­ne vla­de ko­ri­sti­le od Dru­gog svjet­skog ra­ta do Ira­ka. U tom smi­slu, bi­je­li kom­bi tre­ba shva­ti­ti kao kr­sta­re­ću ra­ke­tu si­ro­ma­šnih.
Oče­ku­ju nas oštre ras­pra­ve o to­me ko­li­ko da­le­ko se smi­je ići u za­šti­ti jav­ne sfe­re pri­je ne­go što ta za­šti­ta pre­ra­ste u „te­ror“. Di­je­lo­vi cen­tral­nog Lon­do­na već su do­ve­de­ni do ne­pre­po­zna­va­nja zbog ru­žnih pre­pre­ka po­sta­vlje­nih oko tu­ri­stič­kih atrak­ci­ja. De­ce­ni­ja­ma ni­smo po­di­za­li ogra­de ko­je bi šti­ti­le pje­ša­ke od pi­ja­nih ili ne­pa­žlji­vih vo­za­ča, upr­kos žr­tva­ma. Ni sa­da ne bi tre­ba­lo da ogra­đu­je­mo uli­ce i ru­ži­mo na­še gra­do­ve zbog ne­ve­li­kog ri­zi­ka od na­mjer­nog umje­sto slu­čaj­nog usmr­ći­va­nja.
Od­go­vor ko­ji se na­me­će sam po se­bi je pod­sje­ća­nje da zlo­čin ko­ji se ni­je mo­gao spri­je­či­ti tre­ba po­sma­tra­ti kao ne­što ne­iz­bje­žno, kao čin vi­še si­le. Se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka Lon­don se po­mi­rio sa bom­ba­škim na­pa­di­ma IRA kao ne­iz­bje­žnim di­je­lom ži­vo­ta u ve­li­kom gra­du. Vje­ro­vat­no bi bi­lo bo­lje ako bi­smo i te­ro­ri­stič­kim na­pa­di­ma po­sve­ći­va­li ma­nje gro­tesk­ne pa­žnje ko­ja po­ve­ća­va per­cep­ci­ju ri­zi­ka, pod­sti­če imi­ta­to­re i na­ru­ša­va na­še osje­ća­nje slo­bo­de od stra­ha. Ka­ko iz­vje­šta­va­ti a ne „pro­mo­vi­sa­ti“ te­ro­ri­zam, ka­ko po­ka­za­ti sa­o­sje­ća­nje, a ne ši­ri­ti strah, to su vje­šti­ne ko­je me­di­ji još ni­su sa­vla­da­li.
U dru­gom smi­slu ovi na­pa­di nas pod­sje­ća­ju na sla­bo­sti ugo­vo­ra na ko­jem po­či­va­ju na­ša dru­štva mi­ra. Kao što smo vi­dje­li u Šar­lot­svi­lu, na­si­lje je sko­ro ne­iz­bje­žno u su­da­ru grup­ne mr­žnje i stra­ha, tih ru­žnih li­ca „iden­ti­tet­skih po­li­ti­ka“. Po­na­vlja­nje da lo­kal­ne za­jed­ni­ce mo­ra­ju bi­ti opre­zni­je i pri­ja­vlji­va­ti sum­nji­ve oso­be po­sta­lo je op­šte mje­sto. Ali je­di­ni efi­ka­san ob­lik spr­e­ča­va­nja zlo­či­na je­ste su­zbi­ja­nje na nje­go­vom iz­vo­ru, zbog če­ga je če­sto ismi­ja­va­na vla­di­na stra­te­gi­ja pre­ven­ci­je u na­če­lu vje­ro­vat­no is­prav­na.
Ne­pri­jat­na či­nje­ni­ca je i to što go­to­vo sva­ki te­ro­ri­stič­ki čin ima i po­li­tič­ku kom­po­nen­tu. Po­li­tič­ka di­men­zi­ja su­ko­ba ne mo­že se jed­no­stav­no po­me­sti pod te­pih stra­ho­ta po­či­nje­nog zlo­či­na. I da­lje smo voj­no an­ga­žo­va­ni u mu­sli­man­skim ze­mlja­ma – što mno­gi tu­ma­če kao rat pro­tiv isla­ma – i iz­gle­da da ni­smo u sta­nju da se ob­u­zda­mo. A sva­ki rat tra­ži žr­tve.Pe­šča­nik.net